Ženska šetnja Beogradom: “One su čitav svet”

U organizaciji magazina Lepa & Srećna, 26. marta, održana je Ženska šetnja Beogradom. uz priču o znamenitim Srpkinjama koje su pomerale granice svojom hrabrošću, talentom i životnim izborima.

Zahvaljujući ljubaznom pozivu urednice magazina, Žakline Milenković, imala sam čast i zadovoljstvo da se pridružim ovom inspirativnom putovanju kroz vreme. Podsetile smo se divnih žena koje su obeležile našu istoriju, a naše druženje je pratila dobra energija i osećaj zajedništva i podrške, jer žene su čitav svet…

 

Ženska šetnja Beogradom

Tokom naše ženske šetnje, imale smo priliku da obiđemo mesta koja su povezana sa četiri poznate Srpkinje, kao što su Milica Babić, Mira Trailović, Nadežda Petrović i kneginja Ljubica.

Kroz zanimljivu šetnju gradom, vodila nas je turistički vodič Snežana Kusovac, koja nas je podsetila i na druge poznate žene, poput kraljice Marije Karađorđević i novinarke Mage Magazinović.

 

👩🏻 Milica Babić, prva žena kostimograf u Srbiji

Druženje je započeto obilaskom Muzeja Ive Andrića, koji se nalazi u njegovom nekadašnjem stanu u kojem je živeo sa svojom suprugom, Milicom Babić.

Milica je rođena 1909. godine u Bosanskom Šamcu (tadašnja Austrougarska, danas BiH), u trgovačkoj porodici. Od malih nogu je imala naklonost prema slikanju, koju je nasledila od svoje majke. Diplomirala je na Likovnoj akademiji u Beču, ali se na poslednjoj godini studija opredelila za pozorišni i modni kostim. U muzeju se nalazi i nekoliko Miličinih crteža.

Od 1931. do 1964. godine, sa prekidima, radila je u Narodnom pozorištu kao prvi školovani kostimograf, a pravila je i maske i perike. Za to vreme, opremila je oko 300 dramskih, operskih i baletskih predstava. Predavala je i na Glumačkoj školi beogradskog Narodnog pozorišta od 1934. godine. Tokom umetničkog usavršavanju u Berlinu od juna 1939. do maja 1941, bila je i modni dopisnik „Politike“.

Posle Drugog svetskog rata, radila je kao profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Sarađivala je sa mnogim pozorištima. Za svoj rad, nagrađena je Ordenom rada sa zlatnim vencem (1949), „Sterijinom nagradu za kostim” (1956) i plaketom grada Beograda (1964).

Milica je bila i višegodišnji član Saveta Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu. Objavljivala je stručne članke o modi, narodnoj radinosti i pozorišnom kostimu.

 

Zanimljivo je da je ona kreirala i diplomatsko odelo za Ivu Andrića u Berlinu, 1939. godine. Želela je da na ovom odelu, na dugmićima i šeširu, predstavi nacionalne motive, a na maču se nalazi grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Takođe, kreirala je i odelo koje je nosio na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1961. godine u Stokholmu, koja je kruna njegovog stvaralaštva.

 

❤️ Ljubavna priča Milice i Ive Andrića

Inače, njih dvoje su decenijama bili prijatelji, a Ivo je čekao svoju veliku ljubav čak dvadeset godina. Veruje se da ga ona inspirisala za čuvenu priču „Jelena, žena koje nema“. Venčali su se 1958, godinu dana posle smrti njenog prvog supruga Nenada Jovanovića, diplomate i prevodioca. Milica je tada imala 48, a Ivo 66 godina. Živeli su srećno u Beogradu i u njihovoj kući u Herceg Novom, sve do njene smrti 1968. godine. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a sedam godina kasnije, tu je položena i Ivina urna.

 

U muzeju se nalazi njihov originalan nameštaj koji je Milica pažljivo birala, lični predmeti, originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, fotografije, Ivina Nobelova nagrada, portreti i knjige.

 

📍Lokacija: Muzej Ive Andrića, Andrićev venac br. 8, pored Pionirskog parka.
Radno vreme: utorak, sreda, četvrtak, subota: 10-17 časova, petak 10-18, nedelja: 10-14 časova, ponedeljkom zatvoreno.

 

👩🏻 Mira Trailović, pozorišna režiserka

Ženska šetnja je nastavljena posetom pozorištu „Atelje 212”. Dočekao nas je glumac Svetozar Cvetković i pričao nam o Miri Trailović, srpskoj i jugoslovenskoj pozorišnoj režiserki.

 

Mira je rođena 24. januara 1924. u Kraljevu, u uglednoj porodici Andreja i Radmile Milićević, profesora francuskog jezika. Zanimljivo je da je Mirina baka, Katarina, bila dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, a predak po majci joj je bio i čuveni ustavobranitelj Aleksa Simić.

Radila je prvo kao spikerka, rediteljka i urednica dramskog programa u Radio Beogradu od 1944. godine. U Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u koji nikada nije primljena, upoznala je Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera i kasnije dopisnika „Politike“ iz Pariza, za koga se i udala 1949. godine.

Završila je Muzičku akademiju, govorila je više stranih jezika, a počela je da studira i tehnologiju, i arhitekturu, i istoriju umetnosti. Ali, na kraju, sledila je svoje srce i pronašla svoje mesto u pozorištu… Diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na kojem je kasnije bila profesor radio-režije više godina.

 

🎭 Osnivanje pozorišta „Atelje 212“

Zahvaljujući njenoj velikoj snazi i upornosti, nastalo je pozorište „Atelje 212“. Tačnije, povod je bila predstava „Čekajući Godoa“, Semjuela Beketa, koja je pedesetih godina 20. veka bila je zabranjena u Beogradskom dramskom pozorištu. U boemskoj kafani „Tri šešira“, Mira je svojim saradnicima predložila nešto neočekivano: da osnuju novo i moderno pozorište.

U dvorani nekadašnje novinske kuće „Borba“, u saradnji sa Jovanom Ćirilovim i Radošem Novakovićem, nastalo je avangardno pozorište „Atelje 212“. Ime je dobilo zbog 212 stolica koje su se tada nalazile u sali. Prva predstava „Faust“ izvedena je 12. novembra 1956. godine u njenoj režiji, pred uglednim zvanicama, među kojima je bila i Jovanka Broz.

Nakon izvesnog vremena, njeni saradnici, Radoš Marković i Bojan Stupica, dolaze na ideju da sagrade pozorište na drugom mestu, tj u tadašnjoj ulici Ivo Lole Ribara, gde se danas nalazi Atelje 212. Mira je dobila sve dozvole i pozorište je otvoreno predstavom „Čekajući Godoa“, koja se godinama igrala na ovom mestu.

 

Predstave u „Ateljeu 212“

Po povratku sa puta u Njujorku, došla je na ideju da pripremi čuvenu pozorišnu predstavu „Kosa“. Bukvalno je prenela u Beograd sve ono što je tamo videla i napravila je predstavu zbog koje se u to vreme bežalo iz škole, što danas zvuči nemoguće 😀

Više od dve decenije, Mira je vodila ovo pozorište, postavljajući na scenu brojne i kontroverzne predstave koje su pomerale granice slobode tog vremena. Režirala je više od 30 značajnih predstava, a vremenom je Atelje 212 postalo poznato svuda u svetu.

Odlukom tadašnjeg režima, morala je da napusti mesto upravnika pozorišta posle tri mandata. Mira je ovo veoma teško podnela, što se odrazilo i na njeno zdravlje. Nasledio ju je saradnik i njena desna ruka, reditelj Ljubomir Muci Draškić.

 

🎭 Osnivanje BITEF festivala i pozorišta

Međutim, Mira ne odustaje od svoje ljubavi prema pozorištu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim, 1967. godine, osniva BITEF, Beogradski internacionalni teatarski festival. Postao je jedan od najznačajnijih kulturnih događaja i godinama je okupljao poznata pozorišna imena iz celog sveta.

Bitef teatar pozorište je otvoreno 3. septembra 1989. godine. Smešteno je u rekonstruisanoj nemačkoj evangelističkoj crkvi sagrađenoj 1940. godine pored Bajlonijeve pijace. Organizovano je po ugledu na moderna evropska pozorišta, u kojem se glumci, pisci, reditelji i drugi umetnici, angažuju na konkretnim projektima.

Mira, „Buldožer u bundi“

Zahvaljujući svom šarmu i upornosti, uspevala je da realizuje svoje zamisli i projekte. Nije bila preterano stroga, ali je volela uspeh i imala je odličan odnos sa glumcima i saradnicima. Dobitnica je brojnih nagrada. Poznata po prefinjenom stilu i osmehu, svuda je izazivala veliku pažnju. Francuski mediji su je iz milošte zvali „Buldožer u bundi“.

Mira je ceo svoj život je posvetila pozorištu koje je bilo njeno „dete“. Odvajanje od njega ju je dovelo do bolesti i učinilo da na neki način, odustane od života. Preminula je 7. avgustu 1989. godine i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Danas se pored Bitef teatra i Bajlonijeve pijace, nalazi skver koji nosi njeno ime, kao i Velika scena „Ateljea 212”.

Bila je lepa i izuzetna žena. I kako kaže Svetozar Cvetković, „Ne samo da je stvorila jedno novo pozorište, već jedan potpuno drugačiji pogled na svet“.

 

👱🏻‍♀️ Nadežda Petrović, slikarka, fotograf i bolničarka

U Spomen-muzeju Nadežde i Rastka Petrovića, upoznale smo se sa životom poznate slikarke, Nadežde Petrović, koja je srpskom društvu donela moderno evropsko slikarstvo.

Muzej se nalazi u porodičnoj kući njihove sestre Ljubice, sagrađene 1935. godine u Profesorskoj koloniji. Zaveštala je svoju kuću Narodnom muzeju sa željom da ona postane dom sećanja na Nadeždu i Rastka. Muzej je otvoren 1977. godine, ali je zatvoren 1986. zbog nepovoljnih uslova i ponovo otvoren tek u maju 2025. godine.

 

U prizemlju muzeja se nalaze sobe posvećene Rastku i Nadeždi. Na spratu su dve prostorije posvećene porodici Petrović, u kojima se danas održavaju razne radionice i književne večeri. Ceo prostor muzeja odiše kućnom atmosferom u kojem se nalaze njihove porodične fotografije, pisma, lični predmeti, crteži, rukopisi, Rastkove gramofonske ploče, njegova biblioteka i zbirka afričkih predmeta sa putovanja, kao i Nadeždina čutura.

 

Nadeždin život

Nadežda je rođena 1873. u Čačku, a sa porodicom se preselila u Beograd 1884. Njeni roditelji su bili obrazovani, zalagali su se za preporod Srbije i bolje uslove života. Otac Dimitrije je bio učitelj crtanja u gimnaziji, gde je upoznao Milevu, učiteljicu istorije i književnosti, što je u to vreme bilo veoma retko. U njihovoj kući su se okupljali intelektualci i negovale razne vrste umetnosti. U porodici je bilo 13 dece, a od najmlađeg Rastka, poznatog književnika, slikara i diplomate, Nadežda je bila starija 25 godina.

Poznate slike Nadežde Petrović

Nadežda je završila Višu žensku školu, a uporedo je pohađala privatne časove crtanja kod čuvenog slikara realiste, Đorđa Krstića. Zatim započinje školovanje u Minhenu 1898. u ateljeu Slovenca Antona Ažbea, a kasnije nastavlja u školi impresioniste Julijusa Ekstera.

Angažuje se u osnivanju prvog umetničkog udruženja srpskih likovnih umetnika „Lade“ 1904. godine, koje je dobilo ime po staroslovenskoj boginji leta, ljubavi i lepote. Takođe, učestvuje u formiranju Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu (Pirot) 1905. godine, koja i danas postoji.

Nadežda je u početku često bila kritikovana zbog svojih slika okrenutih savremenim tokovima evropske umetnosti. Međutim, uvek je imala podršku roditelja. Govorila je da svako ko donosi nešto novo, biva kritikovan, ali treba biti svoj i ispuniti svoju misiju.

 

Inspiraciju je nalazila u srpskim predelima i srpskoj nošnji. Autor je skoro tri stotine ulja na platnu, akvarela i crteža, a najviše su zastupljeni portreti i predeli. Njene najpoznatije slike su: „Košutnjak“ (1904), „Resnik“, „Autoportret“, „Dereglije na Savi“ (1907), „Bavarac sa šeširom“ (1900), „Čaršija“ (Skoplje, 1914), „Kosovski božuri“, „Prizrenka (Ciganka)“, „Stari šadrvan u Prizrenu“.

Iz Pariza je donela ekspresionizam, a pod ovim uticajem su nastale slike „Plesačica“ (1910, posvećena plesačici Alan Mod), „Bulonjska šuma“ i „Bogorodična crkva“. U legatu se nalazi 30 Nadeždinih slika, a trenutno je izloženo pet koji prikazuju različite stilove kojima se bavila.

Bila je i prva žena likovni kritičar uz Branka Popovića. Takođe, jedna je od prvih žena ratnih fotografa na Balkanu, tokom balkanskih i Prvog svetskog rata. U muzeju možete videti i nekoliko njenih ratnih fotografija. Kraljevina Srbija joj je dodelila Orden Svetog Save, Orden Crvenog krsta i Medalju za hrabrost.

Svojim specifičnim stilom, jarkim bojama, elementima simbolizma, secesije, impresionizma i fovizma, bila je ispred umetnika tog vremena. Likovni kritičari svrstavaju njene slike među najbolja dela domaće likovne umetnosti.

 

Borac za ženska prava

Nadežda je bila poznata i kao veliki borac za ženska prava. Čak je i raskinula veridbu, što je u to vreme bio veliki skandal. Nije slagala sa tim da se daje miraz uz mladu! Govorila je majci da „Svako može da bude udata žena, ali ne može svako da bude slikarka“.

Poznata je i kao veliki humanitarac i aktivista. Jedna je od osnivača Kola srpskih sestara koje je nastalo 1903, godine, a bila je i bolničarka za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Hrabra i neustrašiva, u svojoj torbi, nosila je zajedno i slikarski pribor i municiju. Iako po obaveštenju komande nije morala ponovo da se odazove pozivu bolničarke, odlazi u Valjevsku bolnicu i neguje bolesnike zaražene tifusom. Međutim, i ona se razbolela i preminula je 3. aprila 1915. u Valjevu, u 42. godini.

Sa Valjevskog groblja je prenesena na beogradsko Novo groblje u junu 1935. godine, gde su kasnije prenete kosti i njenog brata, Rastka.

U Pionirskom parku, 1989. godine postavljen je mermerni spomenik posvećen Nadeždi, delo vajarke Angeline Gatalice. Od 2005. godine, Nadeždin lik se nalazi i na papirnoj novčanici od 200 dinara.

📍Lokacija: Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića, ul. Ljubomira Stojanovića 25.
Radno vreme: utorak, sreda, petak, nedelja 10 do 18 časova, četvrtak i subota od 12 do 20 časova, ponedeljkom zatvoren.

 

👩🏻 Kneginja Ljubica

„Ženska šetnja Beogradom” završila se u Konaku kneginje Ljubice gde smo čuli priču o kneginji Ljubici, prvoj dami moderne Srbije, supruzi kneza Miloša Obrenovića.

 

Ljubica je rođena oko 1785. godine i poticala iz ugledne i bogate porodice Vukomanovića. Za Miloša se udala u proleće 1804, a kum im je bio Karađorđe, za čiju smrt je kasnije bio odgovoran upravo Miloš.

Ljubica i knez Miloš su imali dve ćerke, Petriju i Savku, i dva sina koja su postala srpski kneževi: Milana (vladao 1839) i Mihaila (vladao 1839–1842 i 1860–1868), dok im je nekoliko dece umrlo prerano.

 

Kneginjin život nije bio nimalo lak, a ipak je bila simbol snage i borbe u vreme srpskih ustanaka.  Žene su tada živele u senci svojih muževa. Iako nepismena, bila je mudra, vredna i neustrašiva. Brinula je o imanju, državnoj kasi, i nije se sklanjala sa svojom decom tokom raznih sukoba. Bila je voljena, poštovana, i stekla je veliku reputaciju među narodom.

Sa Milošem se nije dobro slagala, čak i oko političkih pitanja. Taj odnos je dodatno bio komplikovan Miloševim brojnim ljubavnim avanturama, koje je teško podnosila. U naletu poniženja i ljubomore, Ljubica je čak ubila jednu od njegovih ljubavnica, Petriju, a od smrtne kazne spasila ju je trudnoća. Nakon toga, počeli su da žive odvojeno, a njena rezidencija bio je današnji Konak.

 

Konak kneginje Ljubice

Posle više vekova, postao je prvi zvanični dvor i najreprezentativnija zgrada u Beogradu tog vremena. Zgrada konaka je sagrađena od 1829. do 1830. godine po idejama i nadzorom Hadži-Nikole Živkovića, prvog arhitekte u obnovljenoj Srbiji. Kneginja Ljubica je ovde dočekivala važne goste, a i knez Miloš je primao strane zvaničnike, iako je većinu vremena provodio u svom Topčiderskom konaku.

 

Konak je kombinacija tri stila: balkanskog, turskog i bidermajer (srednjoevropska arhitektura).

 

U konaku je Ljubica živela do 1842. godine, kada je morala da ga napusti zbog političke situacije u Srbiji, tj. kada su ustavobranitelji i politički protivnici kneza Miloša proterali nju i kneza Mihajla. Od tada, konak se nije koristio kao rezidencija, već kao sedište raznih državnih institucija.

Ljubica je umrla je 1843. godine u Novom Sadu, a sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori. Poznata kao Velika gospođa među narodom, bila je i ostala značajna figura u srpskoj istoriji tokom prve polovine 19. veka.

Posle sanacije i rekonstrukcije, konak se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda od 1980. godine.

📍Lokacija: Kneza Sime Markovića 8.
Radno vreme: utorak, sreda, petak, nedelja od 10 do 18 časova, četvrtak i subota od 12 do 20 časova, ponedeljkom zatvoreno.

👉 O istoriji kraljevskih porodica Obrenović i Karađorđević, možete saznati više u tekstu:
Izložba Srpski Kraljevski portreti.

👉 Više o fruškogorskom manastiru Krušedol, možete pročitati u tekstu:
Fruškogorski manastiri, srpske svetinje.

 

 

👩🏻👱🏻‍♀️👩🏻‍🦰 Žene su čitav svet

Nakon naše ženske šetnje, druženje je nastavljeno uz kaficu, koktel, razgovor i zvuke klavira pijaniste Nikole Ljubenovića u prijatnoj atmosferi Konaka kneginje Ljubice.

„U našem užurbanom vremenu prava je privilegija pronaći trenutak kada možemo da zastanemo i prisetimo se života naših znamenitih žena čija su postignuća i dobrota ostavili trag u vremenu i našim dušama. Verujem da ćemo i u našim narednim druženjima imati priliku da se prisetimo svih srpskih pesnikinja, spisateljica, umetnica koje i danas inadahnjuju mnoge od nas“, rekla je Žaklina Milenković, glavna i odgovorna urednica magazina Lepa & Srećna.

Ženskoj šetnji je prisustvovala grupa poznatih žena, kao što su dr Marija Zdravković (kardiolog, direktorka KBC Bežanijska kosa), Dragana Radaković (operska diva), Katarina Gromilić (balerina), Marina Ćosić (glumica), Mirjana Popović (savetnica za protokol), Tina Grabež (influenserka)…

 

Prijatelji događaja bili su Grand kafa i Kärcher.
Obično sa dobrom, mirisnom kafom započinjemo dan. Kafica je i omiljeni povod za razgovor i male svakodnevne užitke koji život čine lepšim. Sa druge strane, važno je da imamo dovoljno vremena za svoje voljene i prijatelje, u čemu nam mogu pomoći Kärcher savremena rešenja za održavanje higijene u domovima i poslovnim prostorima.

 

✨✨✨✨

Zaista sam uživala u ovoj šetnji Beogradom i pričama o znamenitim ženama Srbije. Svaka u svom okruženju, imale su veliki uticaj na društvena i politička dešavanja. Bile su ispred vremena u kojem su živele, kao simbol snage, upornosti i energije koje pokreću i inspirišu i u današnjim vremenima.

Jer… Žene su čitav svet 🌍